Kako dišu manjine na našem kontinentu?

Kako dišu manjine na našem kontinentu?

U ponedeljak, 25. maja, Džordž Flojd je krenuo da kupi cigarete. Bio je to verovatno, za njega, jedan sasvim običan dan. Nije mogao ni da nasluti da će ga prodavac u radnji prijaviti policiji jer mu se učinila sumnjivom novčanica koju mu je Flojd pružio.

Na lice mesta stižu policajci, obaraju Flojda na zemlju zbog navodnog opiranja hapšenju, dok mu jedan od njih pritiska vrat kolenom kako mu ne bi dozvolio da se pomeri. To traje skoro devet minuta. Uzalud Flojd izgovara: Ne mogu da dišem, uzalud očevici traže od policijaca da prestanu s nasilničkim hapšenjem. Uzalud hitna pomoć pokušava da reanimira Flojda nakon što je ostao bez svesti.

Kupovina cigareta je Džordža Flojda koštala života, a rasno motivisana policijska brutalnost u SAD je odnela još jednu žrtvu. Da se radi o očiglednom primeru sistemski ukorenjenog rasizma govori činjenica da je u prvim izveštajima nakon Flojdove smrti pisalo da je Flojd umro zbog bolesti koje je imao, čime su policijske strukture nastojale da prikriju odgovornost policije za smrt još jednog Afroamerikanca.

Međutim, reakcija javnosti je bila žestoka.

Protesti su započeli u Mineapolisu, a zatim se proširili u preko 350 gradova u SAD. Američki građani različite boje kože, etničkog porekla i veroispovesti ujedinili su se protiv široko rasprostranjene rasne diskriminacije i policijske brutalnosti od koje Afroamerikanci stradaju tri puta više nego belci.

Osetivši gnev građana, policijska uprava je odlučila da otpusti četvoricu policajaca koji su učestvovali u hapšenju, dok je državni tužilac podigao optužnice protiv njih ‒ jedan policajac je optužen za ubistvo drugog stepena, a ostala trojica za saučesništvo u ubistvu.

Za to vreme predsednik Donald Tramp je osuđivao demonstrante zbog nereda širom Amerike i tražio izvođenje Nacionalne garde i vojske na ulice. Ali građani ne odustaju od protesta. Svesni su da je pravi trenutak da izvrše ogroman pritisak na vlasti kako bi ih konačno čuli i priznali razmere problema koje rasna nejednakost i institucionalni rasizam nose sa sobom.

U suprotnom, pitanje je trenutka kada će još jedan Afroamerikanac platiti životom.

Duga lista žrtava rasizma u Evropi

Ubrzo nakon što su krenuli protesti u SAD, svoju solidarnost sa američkim građanima u borbi protiv rasizma i policijske brutalnosti iskazali su i Evropljani. Berlin, Pariz, London, Stokholm, Oslo su bili samo neki od gradova koji su se probudili i izašli na ulice tražeći pravdu za Afroameričke građane i obračun s rasističkim predrasudama i sveprožimajućim strukturalnim rasizmom.

Međunarodna solidarnost u odbrani ljudskih prava je uvek važna pokretačka snaga u kreiranju globalnog pritiska na nosioce vlasti koji moraju da obezbede poštovanje ljudskih prava za sve svoje građane. Međutim, koga prozivaju učesnici protesta u evropskim gradovima ‒ samo američke donosioce odluka ili i nacionalne vlade? Utisak je da je fokus i dalje uglavnom na situaciji u SAD iako i evropska društva boluju od rasne i etničke diskriminacije.

Prema izveštaju Agencije za osnovna prava Evropske unije (European Union Agency for Fundamental Rights ‒ FRA) iz 2018. godine, građani afričkog porekla se i dalje suočavaju s visokim stepenom rasne diskriminacije, uznemiravanja i nasilja, i to u različitim sferama. Oko 30% ispitanika je u poslednjih pet godina doživelo rasističko uznemiravanje, dok je 5% bilo napadnuto, između ostalog i od policije. Od 11% ispitanika koji su potvrdili da ih je policija zaustavila u poslednjih godinu dana, 41% njih smatra da su bili zaustavljeni samo zbog svoje boje kože. Imajući u vidu da nalazi istraživanja u oblasti zaposlenja, obrazovanja, stanovanja nisu ohrabrujući, FRA je pozvala države članice EU da zaštite žrtve rasizma i da se odlučnije bore protiv rasnog profilisanja (racial profiling).

Sudeći po izveštajima relevantnih organizacija koje prate poštovanje ljudskih prava, Nemačka je jedna od država članica EU koja hitno mora da unapredi sistem zaštite svojih građana od rasne i etničke diskriminacije. Evropska komisija protiv rasizma i netolerancije pri Savetu Evrope (European Commission against Racism and Intolerance ‒ ECRI) je u svom najnovijem izveštaju, objavljenom marta ove godine, pozvala nemačke institucije da razviju i primene sistemske mere koje će sprečiti rasno profilisanje, a da prvi korak u tom procesu mora biti dokumentovanje ovih slučajeva kako bi se stekla slika o razmerama problema. Da se nešto hitno mora uraditi u tom pogledu pokazuje i izveštaj nemačkog Saveznog ureda za antidiskriminaciju (ADS) za 2019. godinu u kom se navodi da je broj prijavljenih slučajeva rasne i etničke diskriminacije u Nemačkoj porastao u poređenju s prošlom godinom za 10%, i to na 1.176. U Nemačkoj je prethodnih godina zabeleženo nekoliko slučajeva smrti ljudi afričkog porekla u koje je bila upletena policija – dvojica podnosioca zahteva za azil umrla su u policijskim ćelijama pod čudnim okolnostima, dok je policajac ubio jednog izbeglicu ispred izbegličkog kampa. 

Francuska takođe nije imuna na rasno motivisano policijsko uznemiravanje i nasilje. Francuski ombudsman je 2017. godine ukazao na ovaj problem i istakao da su šanse da policija zaustavi muškarce između 18 i 25 godina afričkog ili arapskog porekla 20 puta veće nego u slučaju većinskog belog stanovništva. Hjuman rajts voč (Human rights Watch) je iste godine pozvao francuske vlasti da unaprede sistem zaštite etničkih manjina od policijskog nasilja i da izmene diskreciona ovlašćenja policajaca tokom provere identiteta, kao i da obezbede praćenje ovih provera kako bi se sprečile i registrovale sve zloupotrebe. Jedan od najvećih protesta koji je potresao Francusku ovim povodom dogodio se 2005. godine kada su dvojica tinejdžera, koji su bežeći od policije zbog straha da će biti privedeni samo zbog svoje boje kože, stradala u trafostanici gde su se sakrili. Francuski građani su izašli na ulice i 2016. godine nakon smrti dečaka poreklom iz Malija koji je umro u policijskom pritvoru, a policija je opet bila na meti kritika nakon što je jedan policajac optužen za silovanje dečaka tokom protesta u pariskom predgrađu 2017. Da rasizam ne miruje pokazuju i nedavni slučajevi policijske brutalnosti u francuskim siromašnim predgrađima kada su policajci upotrebljavali prekomernu silu kako bi građane primorali da poštuju pravila kretanja tokom policijskog časa, uspostavljenog zbog pandemije virusa korona.

Primera rasizma i policijske brutalnosti ima i u mnogim drugim evropskim zemljama. U Londonu su 2011. godine izbili protesti nakon što su policajci ubili građanina afričkog porekla. Na desetine građana Brisela uhapšeno je u aprilu nakon što su izašli na ulice u znak protesta zbog smrti devetnaestogodišnjeg mladića koji je stradao zbog udara policijskih kola, pokušavajući da izbegne proveru identiteta.

I ova lista može da se nastavi u nedogled.

(Ne)razvijena svest o rasizmu

Rasističke predrasude, uznemiravanje i nasilje deo su evropskih društava. Međutim, za razliku od SAD gde se o razmerama ovog problema razgovara, a građani vrše pritisak na vlasti kako bi se odlučnije borili protiv rasne nejednakosti, utisak je da Evropa daleko zaostaje u ovom procesu. Sistemsko evidentiranje rasnog profilisanja i rasno motivisanog policijskog nasilja uglavnom ne postoji, dok mediji ne izveštavaju previše o slučajevima koji se mogu podvesti pod ove kategorije. Pripadnici manjinskih zajednica iskazuju svoj gnev izlaskom na ulice i manje ili više sporadičnim nemirima, ali ti protesti uglavnom ostaju ograničenog dometa i nema jačeg buđenja svesti o razmerama problema u celom društvu. Svest o stepenu rasizma u Evropi nije dovoljno razvijena, a kolonijalistički diskurs je i dalje prisutan.

Situacija postaje još ozbiljnija ako imamo u vidu jačanje radikalne desnice u: Nemačkoj, Francuskoj, Finskoj, Švedskoj, Italiji, Španiji, Mađarskoj. Rasistički, ksenfobni i islamofobni stavovi radikalne desnice sve više postaju deo javnog diskursa, dobijaju veću podršku građana, a njihov legitimitet jačaju stranke umerene desnice udruživanjem u koalicione vlade. Multikulturalizam sve više postaje daleki cilj, a pripadnici manjina sve otuđeniji i dalji od pripadništva zajednici čiji su deo.

Autorka: Marija Todorović, Beogradska otvorena škola

Bilten Progovori o pregovorima

25. Jun 2020.
Uredništvo
Komentari